Изменама Закона о социјалној заштити јула месеца 2004. године. Решењем Скупштине града Београда, Град је преузео оснивачка права и од 10.03.2005. године Установа мења назив у „Прихватилиште за одрасла и стара лица“.
Такође усклађивањем са Законом о социјалној заштити донета је од стране Скупштине града Београда 21. децембра 2017. године Одлука о промени оснивачког акта Прихватилишта.
Прихватилиште пружа услугу смештаја којом се кориснику обезбеђује краткотрајан смештај и осигурава безбедност, изналазе одржива решења за кризне ситуације, задовољавају основне потребе, и обезбеђује приступ другим услугама.
Услуга привременог смештаја у Прихватилиште обезбеђује привремено збрињавање у виду смештаја и исхране, здравствене заштите и културно забавне активности, док се не утврди одговарајући облик заштите, а најдуже 6 (шест) месеци. Изузетно, привремени смештај може трајати и дуже.
Услуга привременог смештаја обезбеђује се одраслим и старијим лицима која су се услед друштвено негативних навика или због неадекватног понашања нашла у стању неодложне социјалне потребе, егзистенцијално угрожена са ограниченим способностима за кретање, комуникацију, без личних докумената, дезоријентисаним, која не знају идентификационе податке о себи, немају решено стамбено питање у Београду, без средстава за основне животне потребе, која су у стању егзистенцијалне угрожености услед елементарних непогода и лицима којима је из других разлога неопходан привремени смештај, у складу са законом и прописима града Београда.
Прихватилиште са налази у Кумодрашкој улици број 226 а, чији је капацитет 104 места.
Прихватилиште је од Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања добила ограничену лиценцу (на 3 године) број 0206, прописану чланом 180. Закона о социјалној заштити дана 01.11.2016. године.

Говорити о бескућништву у савременом друштву, значи говорити о основном људском праву-праву на становање, које директно условљава остваривање и других људских права. Актуелност формирања феномена бескућништва, чији је основни контекст сиромаштво, лежи у данашњем времену деструктивне економске кризе, у целом свету, а посебно у земљама у транзицији. Економка криза, угрожава социјално  функционисање државе, а и подстиче раст сиромаштва, и повећава ризике. „Сиромашни су они појединци, или друштвене групе, чији су ресурси толико мали да их искључују из минимума прихватљивог живота“, (Савет Европе, 1975.).

Доминирајуће друштвене узроке бескућништва, потребно је историјски сагледати, и то кроз социјално-економску подељеност друштва, на богате и сиромашне; преко расподеле рада, на запослене и незапослене; преко социјално-биолошких узрока, који се односе на способне и неспособне за рад. Такође, нужно је сагледати и политичке, индивидуалне и породичне факторе, и карактеристике које поред осталог обухватају  породичне прилике, поремећаје менталног здравља или инвалидитета.

Бескућништво се може посматрати као друштвени феномен, као вишеслојан проблем, и као облик друштвене девијације.

Бескућници су маргинализована друштвена група, а како се налазе изван процеса расподеле рада, добара и моћи, може се рећи да су социјално искључени. Самим тим, затворени су им канали друштвене покретљивости, усмерени су једни на друге, формирају сопствену субкултуру и функционишу у некој врсти социјалне изолације. Бескућници су просторно мобилни, тако да се могу третирати као невидљиви, и то је један од разлога због чега о раширености ове појаве не постоје прецизне статистике, озбиљна истраживања и научна разматрања.

Бескућништво је вид пасивне адаптације на сплет неповољних околности, односно последица поклапања више неповољних исхода, а мање резултат лошег избора. Људима у ситуацији бескућништва свакодневница је сведена на балансирање између егзистенционалних чиниоца (хигијене, хране, крова над главом, одеће, обуће) и сталних покушаја да се врате у друштво.

Бескућништво представља најекстремнији вид социјалне искључености, овај феномен је сложен и вишедимензионалан. Бескуништво свакако није само појава, већ је динамичан процес.